Стваралаштво аутора

ОДЈЕЦИ – ОПШТЕ ДОБРО ЉУДСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

     Изузетно афирмативне оцене о књизи „Радовањци – од Винче до Ресаве“ некадашњег нашег новинара и уредника Радета Милосављевића.

Пре нешто више од годину дана у издању Народне библиотеке „Ресавска школа“ из Деспотовца појавила се обимна  и значајна књига „Радовањци – од Винче до Ресаве“ некадашњег новинара и уредника Радио Светозарева (Јагодине) и „Новог пута“ Радета Милосављевића који већ близу три деценије живи и ствара у Швајцарској. „Нови пут“ је у неколико наврата изузетно афирмативно писао о овој изузетној књизи која је имала и веома успешне промоције у Деспотовцу и салону вина „Цилић“ недалеко од Јагодине. Због своје мултидисциплинарности и даље изазива велико интересовање у целој Србији, као и међу нашим људима широм Западне Европе. Специјално за читаоце портала „Српско перо“ бележимо неколико мишљења истакнутих европских интелектуалаца:

Dear Rade,

Today I have received the book. Indeed, it is nicely published, and serves as a great source of genealogy of your family, and Serbia as a whole. You present an excellent example of a person who values and appreciates family roots. I wish to see more of such fine examples in the Balkans and in all Slavic family of people.

Best regards,

Anatole Klyosov
Boston and Moscow

Драги Раде,

Данас сам добио књигу. Заиста, је лепо урађена, и служи као велики извор генеалогије ваше породице, и Србије у целини. Ви представљате изузетан пример особе која вреднује и цени породичне корене. Желим да видим више овако лепих примера на Балкану и у свим словенским породицама народа.

Срдачан поздрав,

Анатолиј Кљосов
Бостон и Москва

Поштовани господине Милосављевићу,

Најлепше Вам се захваљујем на књизи „Радовањци од Винче до Ресаве“ и најискреније честитам на истрајности да свој труд ставите међу корице. Ваша књига је свакако велики допринос истраживању завичајне прошлости, али превазилази класичне етнографске описе насеља, како сам могла да приметим. Очито је да нуди решења и грађу за бројне дисциплине, а мени је посебно као лингвисти занимљива ономастичка грађа – именослов, који је праћен и временском локализацијом носилаца имена и презимена, али и просторном, што је значајно због савременог расељавања по западноевропским земљама.

Веома ми је драго што сте члановима Програмског савета манифестације Дани српскога духовног преображења указали пажњу и омогућили да нам се Ваша књига нађе у библиотеци.

Још једном Вам се срдачно захваљујем.

С поштовањем,
Марина Спасојевић

O Радовањцима…

Прво што ми пада у очи је огроман напор на исцрпном истраживању, са смислом за детаљ.! Очигледно је да си био вредан и упоран. То је неспорно. Ја, иначе, када читам било коју књигу или нашу историју гледам прво да прочитам о писцу или о историјским личностима „да бих разумео њихово време“! Ово је нешто друго, сасвим прецизно, као да гледам како настаје мој рентген, од прве линије до апарата… или од унука па до чукундеде… и ко зна ког колена! Заиста, узбудљиво због аргументације, па човек врло брзо заборави да се ради о Стењевчанима, већ као да хода путевима људског рода где СВИ ПРИПАДАМО…

Па онда, објашњења генетског порекла и веза које омогућује модерна техника! Исцрпно али и „пластично“и разумљиво објашњено. Шта је овде боље него у научним приказима? Па научни приказ „y“ – хаплотипа за који сам скромно знао и који је приказан сувопарно и апстрактно је код тебе приказан из више углова, притом имајући у виду конкретне људе и родослове, тако да човек чак и индиректно, без много знања о генетици, може да схвати појмове: шта је основна ћелија, докле допире хаплотип „I1 или „I2“ и тако даље. Дакле, желим да кажем да су родослови прерасли РАДОВАЊЦЕ и постали ОПШТЕ ДОБРО ЉУДСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ!

СВИ СМО РОД! Отуда мислим да ће књига, из било ког угла гледана, бити интересеантна готово свима, зависно са ког аспекта је посматрана!. Да будем искрен, када сам чуо име књиге РАДОВАЊЦИ ОД ВИНЧЕ ДО РЕСАВЕ учинило ми се преамбициозно. Данас, после полаког читања, сматрам да си у праву када Ресавце дижеш до Винче. Тиме се уједно мења и календар важних ствари од Ресаве и у њој, јер је до сада била најважнија деспотова РЕСАВСКА ПРЕПИСИВАЧКА ШКОЛА, тако су говорили научни скупови. Е, у следеће време ће око твоје књиге научници да „ломе копља“ док се ВАЖНИ датуми из Ресаве изнова не испишу! Хоћу да кажем, ниси се одужио само твојима у Стењевцу него си задужио  све нас ТВОЈЕ који се нисмо познавали!

Када би свако српско братство, село или град изнедрило изданак који је, након битисања «с друге стране тарабе», међу расејаном сабраћом, две године живота посветио изучавању сопственог порекла, како је то Раде Милосављевић учинио, знали би и отелотворили би и као појединци и као заједница и народ, светосавски завет «и ко смо и што смо и шта нам је чинити !»

Књига « Радовањци – од Винче до Ресаве“ је домаћи задатак за све нас који још увек због свеопштег животног убрзања, поплаве неких нових вредности „врлог света“, погубисмо копчу са сопственим идентитетом и извориштем.

Кажу да је човек на планети живео ако је посадио дрво, направио кућу и написао књигу, а Раде је све то учинио.

Пред нама је породично штиво које је спојило науку, генетику, етнологију, историју и временски запис, уплетен у мноштво прелепих слика из завичајног и породичног албума, документације, сведочења.

Отуда је вредност Милосављевићевог трагања већа и дужна поштовања. То је свеопштва смерница за планетарно расејање. Истраживачки рад који је избегао замку пуких информација.

Раде Милосављевић се на најбољи могући начин одужио својим прецима, отргао је њихово овоземаљско бивствовање од заборава, oставио вредан писани траг за нове истраживаче, за потомке.

Раде је завичају дао збирни истраживачки подухват који ће у завичајним библиотекама, школама и српским клубовима широм планете опомињати сународнике да никада не забораве порекло, јер је оно наш идентитет, запис у нама и запис у времену.

Ко од нас сме да се похвали да зна какви све сроднички односи постоје у Срба, какве врсте сродства, степени, колена, називи сродника, ко му је предак у 12. генерацији, да ли нам је бели орао само асоцијација на грб или…?

Не знамо, јер нас нису учили – закључују многи, али да ли смо се само потрудили да откријемо ко смо ми уствари?

Раде није чекао, отиснуо се у научно-истраживачку мисију и свима подарио капитално дело, словног сведока векова о рађању, сеобама, генерацијама.

Нама који чувамо српски језик подно Алпа, твоја књига је прави драгуљ, пример у изучавању српства, доказ да је завичај у срцу без обзира на било ком меридијану да живимо, методичко-дидактички практикум за ђаке дијаспорце у изучавању родослова.

Хвала Ти на свему што си учинио за своје братство, за Ресавце, за нас.

На читање вам браћо, за незаборав!

Са обале Женевског језера
Проф. Виолета Бракус

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Рукопис ове књиге добио сам док сам читао и преслушавао казивања на бројним промоцијама књиге нашег колеге Драгослава Симића, вишедеценијског репортера Радио-Београда: „Гласом писана историја“. Ово дело је сачињено од прича четрдесетак истакнутих историјских личности двадесетог века, које представљају делић богатства Симићевог фоно-архива сачињеног од више од хиљаду документарних радијских репортажа. Бројни ауторитети – критичари, научници, новинари и уметници, су још једном потврдили да је књига – краљица медија, вечни чувар истине, вредности и осећања. Симићеви аудио-јунаци су у књизи добили нову снагу, лепоту и ореол вечности.

Исто се збива и са јунацима новинских, телевизијских и интернетских јунака из актелног времена нових медија. Највредније међу њима ће дочекати и удомити њено величанство – КЊИГА, као катализатор и верификатор вредности и занимљивости. Када се овоме дода и да ти садржаји постају користан, и поуздан, историјски извор, „значајна допуна тумачења прошлости“, онда слика постаје потпуна. Ово, поводом Симићеве књиге, језгровито потврђује наш истакнути историчар, академик Љубодраг Димић: „Без трагова прошлости које остављају учесници и сведоци догађаја, они који их накнадно тумаче нису у могућности

Књиге овог типа су понекад антологијске, када приређивачи начине избор највреднијих остварења истакнутих новинара, али су најчешће, као ова пред вама, ауторски избор, спектар текстова омеђен неким временским одредницима.

Раде Милосављевић се није определио за својих првих двадесет година професионалне новинарске каријере, када је као спикер, репортер, уредник и директор оставио замашно и упечатљиво дело у матичним медијима: Радио-Светозарево (Јагодина), и „Нови пут“, као и у програмима Радија и Телевизије Београд и у другим електронским и штампаним медијима. А могао је. И имао шта. То могу да тврдим и као колега, и као уредник, и као непристрасни, али искрени пријатељ.

Из мозаика сећања издвојићу камичак коме, ево, има нешто више од 46 година. Наиме, у јулу 1972. године заједно смо, трошећи двадесет другу годину живота, донели Радио-Светозареву историјску прву награду за документарну репортажу у конкуренцији свих радио-станица Србије. (Каснијих деценија у наш Радио стигло је на десетине награда за стваралаштво и он (Радио) је био признат као расадник најбољих стваралаца.)

Професионално је вредно нагласити да је жири слушао такмичарске радове заједно са слушаоцима, у живом програму од 7 до 12 часова. Највреднији детаљ у мом сећању је тренутак када је председник жирија, никад достигнути новинарски великан Радивоје Марковић изговорио наслов: „Родитељи храбрости“ и наша победничка имена. Нека остане записано и то да су јунаци наше репортаже били поносни и храбри родитељи народног хероја „Раде Миљковић“, чије име носи (и моја) основна школа у Јагодини.

У име овог дивног детаља из далеке прошлости, разумео сам одлуку Аутора да се определи за „других двадесет година“, када га је живот извео из професионалног новинарства и одвео у нове, далеке просторе и послове, у страну земљу и међу стране људе. Тај исти живот је, уз примарну, често мучну, егзистенцијалну борбу, имао и заповест душе – да пише. И то стварно. Сневање се подразумевало.

Главнина тог напорног рада је већ у књигама, нарочито оној капиталној: “Радовањци од Винче до Ресаве“ (Народна библиотека „Ресавска школа“, Деспотовац, 2015). Написах: капиталној и то образлажем макар једном сигурном карактеристиком: већ је и биће незаобилазан извор за истраживаче турбулентних токова у Ресави и Србији минулих векова. У основи, реч је о родослову предака, али и антропогеографској студији, која, на око 350 страница, нуди богату грађу, али и занимљиве приче, проткане искреном љубављу.

Љубав је у главној улози и у књизи песама и прозе: „И опет љубав“ („Гамбит“, Јагодина). Макар по атмосфери, подсећа на великане поезије: Превера, Лорку, Јесењина и Брану Петровића, који су Писцу сигурно у срцу.

Поводом Радетових „других двадесет година“ присетио сам се древног египатског записа: “Књига је вреднија од свих споменика украшених сликама, рељефом и дуборезом, јер она сама гради споменике у срцу оног ко је чита.”

Приче, које следе, ће, сигуран сам, поштовани читаоци, испунити ваша срца и оплеменити ваше мисли. А истраживачи збивања и појава на крвавом крају двадесетог и орканско-преварантском почетку двадесет првог века имаће извор да веродостојно, како рече академик Димић, „реконструишу прошлост и о њој изричу рационалне судове“.

Истовремено, Аутор је исказивао велику љубав према изданцима тог истог народа из његовог завичаја који су били признати у истом страном окружењу, било да су били истакнути музичари или фудбалски ентузијасти. Они су, као и хиљаде њихових сународника, свакодневно доказивали да су „свет“, баш као и Тесла или Пупин из америчког спота 2018. (Али, нећу овде о споту и његовом значењу. О томе ће будуће време.)

Аутор је био одлучан у свом деловању и сигурно је уградио бар зрнце песка у дугорочни и неизвесни пут ка разбијању конроверзи неправедног света злочиногеног глобализма. За илустрацију Радетове одлучности и уверености у ставове које заступа, навешћу његове речи изговорене на једној од промоција књиге: „Радовањци…“: „Књига указује на лажи у историји, по којој смо учили да смо на Балкан дошли као „дивље хорде и неписмени”, а да притом нико није поставио питање о цивилизацијама Винче, Лепенског вира…и шта се са њима десило. Наравно, садржи и моје ДНК резултате који доказују везу са претходним цивилизацијама”. (Наслов овог предговора сам позајмио из узбудљивог текста о овој теми.)

Овде сам дужан да напоменем да је Аутор једнако одлучан и јасан и у ставовима о нама „данас и овде“. И када се не слажете са њим, морате поштовати јасноћу и позорност за чињење ради доброг, а у име и зарад Човека и јавног интереса.

Посебну вредност ове књиге чине текстови-споменици, по већ цитираном староегипатском запису. Реч је о достојном сећању за вечност на почивше сјајне уметнике, новинаре и спортисте из Поморавља, чија су дела већ увелико део српске културне баштине. То су незаобилазни прилози за културну и спортску историју Поморавља и Србије.

Истанчани репортерски нерв, приче близу литературе, наћи ћемо у троделној сторији о Божи Кемишу од девет и нешто деценија из Грабовца и Европе. Овај животопис обилује занимљивостима и анегдотама, али и историјским фактима и културном прегалаштву за будућност. Није изостала ни неизбежна хармоника.

И кад већ помињем овај инструмент, на наредним страницама наћи ћете и бал и маскенбал, и ловачке забаве, и винограде, и најбоља вина, и праве љубавне авантуре, и циркус, и нешто стихова, да се зачини „других двадесст година“…

Тако је постала ова књига, која ће се, сигурно, наћи и на полици старе библиотеке у Дубокој, селу где је сахрањен Радетов отац. Она (књига) тамо (у Дубокој) , као нада, последња умире, пише Аутор.

Додаћу и речи Песника: “Књига није храна, али је посластица!” (Тин Ујевић)

Ова има још једну предност: може се читати од било ког наслова. И, сигурно је, узећете и следећи слаткиш.

У Београду, 21/22.11.2018. Александар Аврамовић

***

O књизи „Кад мисли навиру“:

Најмању књигу на свету, која се може читати, направио је турски писац Умит Јашар Исикан. Он је, 2017. године, на сајму у Измиру, представио своје дело: “Туга након љубави”, чије су димензије 8 пута 4 милиметра, тежине 0,23 грама. У њој се налази 96 страница, док је величина слова свега 0.3 милиметра. Штампана је страницу по страницу и увезана уз помоћ пинцете.

Овом занимљивошћу представљам читаоцу вредан стваралачки књижевни напор Радета Милосављевића у знаку НАНО форме и то две књиге у једној, под заједничким насловом и у оригиналном паковању. Прва је објављена 2018. године. Но, формат ове дводелне књиге је само визуелни подстрек да се зарони међу њене корице где нас чека богата трпеза речи уплетених у мале букете снажних мириса, порука и поука, изниклих из богатог животног искуства и прецизних књижевних опсервација. У другом, премијерном делу ове књиге преовлађују афоризми, али их у артикулисану целину увезују дубоко емотивни, понекад опори записи о љубави и из љубави и животу у целини.

НАНО израз овде није само у форми, у краткоћи написаног, већ сеже до изворног значења ове грчке речи. Овде се говори о друштвеном нанизму, моралним кепецима и патуљцима који творе све видљивију и опаснију наносомију, која поништава елементарне људске и друштвене вредности, основна људска права и својом агресивношћу угрожава и елементарну егзистенцију огромне већине часних људи. Аутор је згрожен над силеџијством све богатије и бахатије мањине те позива на оштар отпор, зарад будућности. Метафора његовог виђења света и људског друштва су нанотехнологије, наука која ће из физичких, хемијских и биолошких особина молекула и атомских честица стварати материјално благостање за све људе без обзира на њихова лична својства.

У животном и стваралачком искуству нашег Аутора ромори непресушни извор, те ће се он заувек држати поруке неумрлог Бранка Миљковића:

“Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити.”

Београд, априла 2019. Александар Аврамовић