Медвеђа је само половина мојих корена, друга је узводно уз Ресаву, у селу Стењевцу. Још мало даље, обе половине су са Косова, једна сигурно из околине Призрена. Ако је веровати истраженим изворима, предкосовсски пут води до Прилепа, а до времена настајања хаплогрупе моје породице – И2а, пре око две ипо хиљаде година, до више места на карти винчанске цивилизације.

Прву, „Радовањци од Винче до Ресаве“, објавио сам 2015. године, а другу „И опет љубав“ две године касније (2017). Почетком 2018. штампао сам трећу књигу „Кад мисли навиру, у сну и на јави“ а у другој половини исте године и четврту, публицистичког садржаја, „Мојих других 20 година“.
Већ следеће, 2019. године, скоро истовремено, из штампе излази најпре коауторска монографија о Бају Џаковићу а уочи самог Београдског сајма књига светлост дана угледале су још две књиге у заједничким корицама, прва и друга (необјављена) „Кад мисли навиру“, у специјалном формату 100 х 65 милиметара. То је уједно по формату била и најмања књига на Сајму. Годину дана касније објављена је још једна књига – Одабране песме Слободана Жикића, још једног великог поморавског и српског писца и новинара, у којој је мој посао био искључиво уреднички. Трећи део кратких прича и афоризама „Кад мисли навиру – и на јави и у сну“ објавио сам 2022. године. То је нека врста хронологије „тамновања“, и духовног и физичког, за време Короне.

У периоду до распада Југославије радио сам као новинар, уредник и директор у Радио-новинској установи „Нови пут“ (пуних двадесет година), али и као дописник Радио Београда и Телевизије Београд. Био сам (1983/84) и управник Градског аматерског позоришта у тадашњем Светозареву.

Од 1990. године живим у Швајцарској, прецизније, као и сви „гастарбајтери“, на релацији Швајцарска – Србија.
У мом животу преплићу се два правца писане речи: новинарски и, успут, доскора тек књижевне белешке, које ће експлодирати почетком 2012. године, да би један део њих нашао своје место међу корицама прве књиге: „Радовањци – од Винче до Ресаве“, почетком 2015. године. А онда, у годинама које су уследиле и у осталим, већ поменутим.

Све ово што сам рекао је матица која вас носи као валовита река. У нечему сте кормилар, у већини неминовни (са)учесник. Али оно што је у бити постојања људског рода је породица. Продужење врсте. Ту сте двојац без кормилара. Или, ипак, веслач у којем друга половина и весла и кормилари. Тихо, као тиха вода. Да вас не увреди. Резултат, много материјалног, углавном неважног, али и оно зашта вас је Бог створио: ћерка Јелена и син Милош.

Сажети живот на једној или две странице доводи у опасност да се много тога испусти. Али, циљ овог текста није да испише живот једног аутора из дана у дан. Овде стављам тачку, јер ће књиге много тога употпунити. С обзиром да сам се од званичног бављења новинарством растао крајем прошлог века, односно миленијума (како далеко звучи), то се на тај део живота нећу враћати, осим у књизи „Мојих других 20 година“ у којој је избор текстова, свих жанрова, па и књижевних, који могу да послуже неком социологу за анализу стања духа и времена у којем живимо у последњих 30 година. А стих или прича и нека нова књига са њима која ће да уследи биће одраз тренутног стања душе, јер се мислима не може одузети право на живот…